Čak i ako ste čuli za žižule, cicmak, iglice ili kineske urme, sigurno vam je promakao crnogorski naziv ove voćkice. Naime, jedno od dva nova slova u crnogorskoj azbuci je slovo ź, umetnuto između ž i z, zvuči pripližno kao kada doslovno čitate – džindžula.
Kinesko porijeklo je odavno zaboravljeno jer se naziva južnim voćem. Plodonosni žbun žižule odomaćio se kako u Crnoj Gori tako i širom Mediterana. Bobice rastu na listopadnom drvetu ili grmu sa sitnim listovima i trnjem po granama zbog kojeg ih nije lako nabrati.
Mesnati plodovi izduženog jajolikog oblika sazrijevaju u oktobru. U početku su zeleni, a kako sazrijevaju postaju sve sjajniji i dobijaju crvenkasto-smeđu boju. Potpuno zreli plodovi su slatki i mirišljavi, ali se brzo smežuraju. Meso ploda je zelenkasto-žućkaste ili krem boje, sočno, pomalo brašnjavo, ali slatkog ukusa i prijatne arome.
Koriste se sveži ili sušeni plodovi, a u Crnoj Gori se sve češće od njih prave marmelada, slatko, kompot, sokovi i liker. Često se stavljaju i u čuvenu lozovu rakiju koja dobija poseban, izuzetno prijatan miris.
U narodu se od davnina zna da čajevi pripremljeni od lišća, sušenih ili svježih plodova žižula snižavaju krvni pritisak i pomažu pri crevnim tegobama.
Iz iskustava svake bake, kad nekog zaboli želudac ili ima stomačne grčeve, treba pojesti dve žižule, sveže ili sušene i problem nestaje za čas.
Žižule obiluju mineralnim solima: kobaltom, jodom i gvožđem, a po količini vitamina C žižule su odmah posle šipka.
Branka Gajić
