Skoro je u zgradi u kojoj živim počeo da radi novi čistac.
Od tad svaki put zvoni na moja vrata i traži da zamjeni vodu ali me nekako čudno gledao, uvijek sam tijesno obučena pa sam mislila da me zbog toga gleda.
Nekoliko puta sam mu dozvolila, ušao je, bez komunikacije završio posao i izašao. Zazvonio je i danas, sve mi je to postalo sumnjivo.
Vidno neraspoložena sam mu otvorila vrata i najgore se izdrala, poludjela sam. On mi je rekao: ” Izvinite gospođice, ako zaslužujete da vas tako nazovem. Jel mislite da radim ovaj posao zato što volim ili zato što moram?
E pa vi ste mi bili jedina motivacija u svemu tome. Doviđenja.” Okrenuo se i otišao, ostala sam skamenjena i nista nisam stigla da mu kazem. Nisam vjerovala da ja mogu biti nečija motivacija. Ne ja ovakva. Ne zaslužujem ni tako da me zove. Mi ljudi i jesmo govna. A možda samo ja.
