Nikada se nisam plašio nečega nevidljivog, nemogućeg i nisam vjerovao u bapske priče.
Od malih nogu sam samostalno išao u WC koji nije bio u sklopu kuće i nije mi bio problem da idem mračnom ulicom.
Prije nekoliko godina su moji otišli kod sestre koja je tada studirala u Beogradu, a ja sam ostao sam kod kuće na par dana.
Druge noći mog ”samovanja” sam pustio epizodu The Walking Dead koju nisam gledao i u sred serije mi se učinilo kao da čujem šuškanje oko prozora koji se nalazi tik do zida gdje jedva i mačka može da se provuče,a kamoli čovek (zid je naknadno podignut tik do prozora jer je komšija tripovao da ga gledamo u dvorištu).
Samo što sam okrenuo glavu ka prozoru jasno sam vidio ljudsku šaku i onda je ta šaka počela da lupa. Znači, ne ruku cijelu nego samo šaku, ogromnu dlakavu šaku.
Toliko sam se uplašio da sam počeo da vrištim koliko me grlo nosi dok je šaka udarala i dalje i kretala se po cijelom prozoru, a onda jednostavno nestala.
Nikada nisam saznao šta je to bilo.