Jednu noć ja izađem da unesem veš i čujem ženski plač. Živim u jednoj zabiti, imamo štalu i njivu, imanje nam je dosta veliko.
Najbliži komšija je udaljen pola sata hoda, nikada ne dobijamo slučajne posjetioce tako da je ovo bilo čudno. Dozovem par puta, pitam ko je tamo ali niko ne odgovara.
Činjenica da nema osvetlenja ne pomaže. Nakon 5 minuta hoda i dozivanja shvatim da sam se dosta udaljila od kuće a osobi nisam ništa bliža.
Takođe shvatim da je plač neprirodan. Ponavlja se, kao da je snimljen unapred pa ga neko pušta.
Uvijek je iste dužine, prvo šmrc pa jecanje 2 puta, onda zavijanje pa jecanje ponovo. Identično svaki put bez mane.
Kako sam to shvatila ukočih se u mjestu tada se plač odmah prekinuo kao da je neko naglo zaustavio kasetu i nastala je tišina.
Nikada brže nego tada nisam potrčala kući..
