Nešto je trulo, ali to sigurno nije u državi Danskoj.
Godinama ova evropska zemlja je jedna od zemalja gdje su ljudi najsrećniji na svijetu. Pisalo se da im je standard visok, svi imaju visoke plate, ne moraju da misle o otkazu, djeca im spavaju napolju, sve je čisto, nigdje ne možete vidjeti zapuštenu travu…
Imala sam neku neviđenu sreću što sam dobila posao baš u toj zemlji i taman kada sam mislila da sam se navikla na sve i da sam sve doživjela, sačekao me je još jedan šok. Tako je to kada je država uređena do najsitnijih detalja.
Budući da suprug i ja još nismo stigli do stadijuma kada sebi možemo da priuštimo kuću, živimo kao podstanari u stanu koji smo dobili na korišćenje od firme. To nam je veoma povoljno, jer su oni vlasnici tog stana pa nam je stanarina upola manja nego da smo sami našli bolji stan (a ovaj koji su nam dali je pet minuta od posla i ima pet soba). Kada smo se uselili, dobili smo sve, a ono što nam je nedostajalo, dobili smo od naših ljudi koji su se već snašli. Dobili smo i tri ključa od stana.
Budući da oboje radimo, potrebna nam je i dadilja kojoj smo dali jedan ključ kako bi dovodila i odvodila djecu u školu i vrtić. Jedan ključ nosio je suprug, drugi ja, ali se desilo da smo nekako izgubili jedan. Ništa strašno, otišli smo odmah kod bravara da narežemo ključ i doživjeli šok.
“Da li ste vi vlasnici stana?”, uslijedilo je pitanje, na koje sam odgovorila da nismo.
“E, pa ne mogu da vam napravim ključ”, bio je pomalo i uvrijeđen bravar što smo uopšte pokušali da kod njega napravimo ključ. Bila sam iznenađena i tražila sam obrazloženje.
“Svaki ključ ima svoju šifru i samo vlasnik stana može da nareže ključ, a stanodavac ne smije”, objasnio nam je i rekao da moramo da odemo do firme, napišemo obrazloženje i molbu za novi ključ.
Mislila sam da me ništa više ne može iznenaditi i da sam savladala sve što se Danske tiče, a ono ko zna do kojih sitnih detalja je ta država uredila svoj sistem. Skoro sam zaplakala od muke.
Nema, brale, da ti tako lako, bez dokaza, napraviš ključ!
Izvor: kurir
