Volio sam da se noću šetam kroz jednu šumu. Stavim slušalice i oladim glavu od svih problema i obaveza.
Jednom, šetao se ja tako oko 23h kad pored mene trci neka djevojka. I gledam je ja tako kako odmiče, kad u jednom trenutku saplete se i padne. I gledam ja tako, prolazi 5-10 min ona leži na zemlji.
Kako sam se približavao čuo sam plač i jecaj, uplašim se ja dotrčim, pitam je “jel si dobro?”, ona nastavlja da plače, ” jesi li povrijeđena negdje? ” pitam. Ustaje ona, zagrli me. “Samo mi je to bilo potrebno, samo to i nista više, samo sam to tražila”, tiho je pričala. “Hvala ti” rekla, nasmijala se nježno sa očima koje su se sijale od suza i otišla.
Bio sam zatečen, nisam bio svjestan sta se upravo dogodilo. Stajao sam tako i gledao je kako odlazi i nisam mogao nista da uradim, ni riječ da izustim, ne znam sta mi je bilo.
To se dogodilo prije mjesec dva, svaki dan razmišljam o njoj. Zašto je trčala, zašto je plakala, zašto joj je taj zagrljaj bio dovoljan, zašto je tek tako otišla..
Izvor: ispovesti.com
