“Kad sam upisala fakultet i došla u Beograd, moje su se novčane mogućnosti prepolovile. Pa tako, svaki rođendan drugarice ili drugara sam unaprijed planirala jer dok platim račune za stan, dok odem kući kod mojih, sav džeparac mi se istopi.
A onda je kolega s faksa rekao da se ženi.
Probala sam da se izvučem da ne idem, jer su neposredno pre toga umrli baka i deka, imala sam mnogo da učim, moji su bili bez dinara. Sestra je isto upisala fakultet, jednostavno, katastrofa!
Roditelji su mi dali neku mizeriju da preživim mjesec. Ali nije bilo teoretske šanse. Sve kolege su me napale – prvi među nama se ženi, hajde, kao da je bitno da li ćeš i koliko ćeš dati.
Naravno, ne mogu da tražim pozajmcu, jer ko zna kada ću da vratim, a i sramota me. A s druge strane, da kukam mojima da mi daju pare za svadbu kolege je bilo van pameti – jer ni oni nisu imali, a to im je bio luksuz – “SNAĐI SE”.
Jedna koleginica mi je ponudila da mi pozajmi novac. Isprva nisam htjela da uzmem, a onda sam shvatila da je jadno da idem praznih ruku. Mislim, bilo mi je glupo.
Mada se ja prva ne bih ljutila da mi neko dođe bez poklona – na svoju svadbu planiram da zovem samo one koje volim, drugi nek se slobodno ljute. I tako ja njoj kažem – ok, ti ponesi pare, pa kad se nađemo, staviću u kovertu.
Da se razumijemo – ja stvarno nisam imala dovoljno novca da dam. Ne samo za njih, već ni da se obučem. Pozajmila sam od rođake haljinu kad su me konačno ubijedili da idemo svi zajedno.
I tako sam, u početku skrušena, otišla na svadbu da se kolega ne bi uvrijedio. I sjednemo mi u automobil. I sad… ja šapnem, da drugi ne čuju, toj drugarici za pare. I ona preblijedi – zaboravila je da ponese. Tu kreće haos, mene sramota, ali ćutim, znojim se… I ja joj kažem, jer vidim da joj je krivo: “Ne brini, imam pare. Sve ok”.
Kad je počelo čestitanje, predam ja njima praznu kovertu. Ali s čestitkom. A praznu.
Na svadbi je bilo super, bilo mi je malo neprijatno, ali sam obećala sebi da ću im kad-tad, jer ih mnogo volim i želim da im učinim, dati pravi, lijep poklon. I kad se sve završilo, taj kolega s faksa je rekao kako sam napisala divnu posvetu.
Ali, od tada se sve slabije družimo, a u poslejdnjih godinu dana se nijednom nismo čuli. Da li je trebalo da odem praznih ruku? Ne znam. Sad je gotovo. Znam samo da jednom kad nisam otišla na svadbu, drugarica se smrtno naljutila, pa se više ne družimo. A evo, i kad se ode, isti problem ispadne
