Dobijem zahtjev za prijateljstvo od lika što mi je u srednjoj pretvorio život u pakao. Uznemiravao me je, tu je bilo i fizičkog i psihičkog nasilja ne želim da ulazim u detalje ali i dalje vučem komplekse i posljedice zbog njega.
Nikada mu ništa nisam uradila ali sam bila trn u oku izgleda. Noge su mi se okinule kada sam dobila taj zahtjev. Odbijem a on pošalje poruku, zamoli me da se nađemo i popričamo.
Odbijem i to, blokiram ga. Međutim lik me sjutradan zove na telefon! Na kraju pristanem da se nađem sa njim, u prepunom kafiću jer me bio strah da budem sa njim nasamo.
Odmah se izvinjava, puna bijesa sam mu sve sasula u lice i rekla mu za sve noćne more koje imam zbog njega.
Sve sam očekivala sem to da će on početi da plače. Rekao mi je da ide kod psihologa, da se trudi da se promijeni, da je preživio pakao od strane očuha u djetinjstvu, sve mi je ispričao do najsitnijih detalja.
Molio je za prost, oprostila sam mu. Shvatam da je i meni ovo bilo potrebno koliko i njemu.