Imam 21 godinu i idem na filozofski fakultet. Na drugoj godini mi je došao jedan novi profesor koji mi se onako na prvu baš i nije svidio.
Međutim kako je vrijeme odmicalo, kada god uđem kod njega na predavanje ja se nekako zagledam u njega, ne znam kako niti znam zašto. On mi nikada nije davao nikakav znak da poislim kako se i ja njemu sviđam, osim osmijeha koji uvijek ima na licu samo kad mene vidi, a mislim da je upravo taj osmijeh kriv za sve.
Nikada me nisu privlačili stariji muškarci, a pritom moj profesor izgleda sasvim prosječno, oblači se, pa takoreći, malo staromodno. Imamo klasičan odnos profesor student, ali ja želim nešto više od toga.
Koliko god sebe tješila da od toga nikad neće biti ništa prvo jer je moj profesor a drugo što je duplo stariji od mene, ja se nekako predam emocijama, i ponovo počnem da sanjarim o tome da sam s njim. Iz provjerenih izvora znam da nije oženjen. Ispiti su uveliko prošli, a ja jedva čekam septembar da ga ponovo vidim, mada se svim silama pokušavaj skoncentrisati na učenje, ali mi baš ne ide.
Samo mislim na njega po čitav dan, čak sam jednom i došla u iskušenje da ga pozovem na kafu. Nisam sigurna da li je ovo jedna od onih mojih klasičnih ospesija, koje budu pa prođu, ali jedno znam, ovo traje već duže vrijeme.
Ne znam više šta da radim, mislim da ću naprosto da poludim od tolike žudnje za njim.
Izvor: magazindan.info
